Ko vam je kriv…

Već godinama ćutite, a niste zadovoljni brakom, prijateljstvom, poslodavcem?  Ne poštuje me, ne sluša me, lenj(a) je, ne pere noge, previše pije, ne vadi cigaretu iz usta, nikad nema vremena za mene, ne obraća pažnju na to što pričam, deca ga ne zanimaju, samo misli kako će da ode u kafanu, ne vidi moj rad i trud, ne daje mi povišicu, sve vreme sedi po komšiluku i tračari, ne skida se sa chata, ima ljubavnika, samo gleda sebe, jede kao pomahnitao, nikako da prostre veš već jednom, itd, itd, itd…

Pristali ste da trpite, te s’ toga nemate nikakvo pravo žalbe.  Nepošteno je i neproduktivno potezati ovakve „argumente“ u raspravama i svadjama.  Očigledno je da vam je, na ovakav ili onakav način prijalo da tolike godine podnosite ono što vam nije odgovaralo. 

Zato, čim vam bilo šta u nekom društvenom odnosu zasmeta, ustanite i lepo to recite jasno i glasno, bez oklevanja i ustručavanja.  Pokažite drugoj strani šta vas muči, ali i da vam je stalo do odnosa.  Nadjite kompromis, ako možete, u svetlu činjenica i uvek uzimajući u obzir postojeće zajedničke poduhvate za koje sve uključene strane moraju osećati podjedanku odgovornost.  Ako kompromis ne postoji – onda svako na svoju stranu, uz odgovorno, zrelo razrešenje zajedničkih poduhvata

Ako ste kukavica i odlučite da nemo pređete preko svega (uzaludno se nadajući boljitku), ko vam je kriv – činite onda to stoički, jer to je bio vaš izbor, a ne izbor onog drugog.

21 августа 2008 at 11:58 pm 24 коментара

Sloboda i zrelost

crtice…

sloboda odlucivanja je komplementarna slobodi.  sloboda odlucivanja podrazumeva odgovornost za posledice donetih odluka.  zrelost je ekvivalentna ovoj odgovornosti.  sto vise slobode odlucivanja, tim vise odgovornosti i manje slobode.  od svih sloboda, zrela osoba poseduje samo slobodu odlucivanja.

apsolutna sloboda jednaka je apsolutnoj NEodgovornosti.  mora postojati balans, jer niko ne zivi sam na planeti.   svaki covek, ukoliko nije pustinjak (mada je i tada nagonski odgovoran prema samom sebi) manje ili vise stupa u odredjene drustvene odnose, osnova kojih su zajednicki poduhvati, prema izvrsenju kojih se mora imati odgovornost.  samoubice, u trenutku cina oduzimanja sopstvenog zivota, poseduju najvecu mogucu slobodu – oni tada nisu odgovorni ni prema svetu, a ni prema sebi, i samim tim su apsolutno slobodni.  diskutabilno je da li se trenutak “obicne”, prirodne smrti, moze svrstati u kategoriju oslobodjenja…novorodjencad takodje poseduju apsolutnu slobodu.

21 августа 2008 at 1:49 pm 4 коментара

Poverenje…

…je jedna od karakteristika društvenog odnosa između dve ili više osoba, koju karakteriše odredjena mera nepreciziranosti kroz niz, uglavnom neiskazanih, pretpostavki stečenih kroz pređešnje iskustvo.  Poverenje je po tom pitanju komplement instrumentu ugovora – dok ugovor precizira i najmanje pojedinosti, u odnosu poverenja se one podrazumevaju.  Ljudi od poverenja zovu se poverenici.  Poverenje podrazumeva rizik, ali sobom donosi savršeniji i efikasniji oblik društvenih odnosa.  Ovaj rizik se obično isplati, što je dokazano redovnom upotrebom poverenja u društvenim odnosima. 

U odnosu poverenja postoje povremeni nesporazumi oko svega, osim oko namere koja uvek i nedvosmisleno mora biti dobronamerna prema drugim poverenicima ili mora kod bar jednog poverenika postojati iluzija dobre namere drugog-drugih poverenika.   

Poverenje se stiče vremenom, može imati različite nivoe, i pokrivati razne oblasti.  Redovnim uspešnim izvršenjem zajedničkih projekata (kao glavne karakteristike svih društvenih odnosa), povećava se stepen poverenja.  Ukoliko su poverenici otvoreni i izvuku nauk, neuspešni projekti nemaju tendenciju da utiču na stepen poverenja.  Međutim, vidnim slabljenjem ili gubitkom dobre namere jedne ili više strana, ili čak samom sumnjom u dobronamernost drugog-drugih poverenika, opada nivo poverenja ili se smanjuje njegova dalekosežnost.   

Poverenje se teško gradi, lako oštećuje, i još teže vraća na svoj pređešnji nivo.  Kao i svakim drugim životnim iskustvom, oštećenjem poverenja dolazi do neizbežne promene ličnosti svih poverilaca, i stoga, u „drugom pokušaju“, rehabilitovano poverenje uzima jedno sasvim novo obličje i nikada ne može biti identično onom koje je nekada postojalo.

15 августа 2008 at 11:06 am 14 коментара

Svi marš na Štrand…

Pitam se da li Novosađani, kada se ujutru probude, pomisle na to kako su privilegovani što žive tu gde žive.  Dunav, mostovi, tvrđava, sahat-kula, Štrand, Dunavska, Trg, Meštrovićeva skulptura Svetozara Miletića, Zmaj Jova, fenomenalna arhitektura Studia „M“, Dunavski kej, i nezaobilazni Đorđe Balašević i Jovana Cvijića 33 (ako se dobro sećam)…

Možda ipak sve to primećujem samo ja što prvi put kročih tim, za njih poznatim, stazama.  Ja što se usudih da uđem u njihov svet i dotaknem njihove živote.  Iza sebe ovde ostaviću malo – jer u ovo savršeno veče ne umem ništa drugo do da otimam od ovog grada.  Par pogleda, miris uzavrelog života, ljeskanje reke…

Sloboda je samoća je tuga je radost je praznina je ispunjenost.  Univerzum, kao po običaju i samo njemu svojstveno, blagom strujom napajajući moje neuronske centre zadovoljstva, ponovo uživa spoznajući sam sebe, dok Just Cavalli Her brzinom svetlosti nepovratno bledi u zaborav.

10 августа 2008 at 8:18 pm 5 коментара

And all I ask is a tall ship and a star to steer her by

(Naslov: stih Johna Masefielda iz pesme “Sea Fever”)

Viče lepota dana utkanog u belinu jedara.
Viče ukotvljeni vetar koji
gura me u ćorsokake odricanja.
Viče zvezda vodilja kujući sjajnu stazu
neprikosnovenu.

Stranputicama vođen,
ja, slepi vernik, osećam kako
Zemlje Čuda cure mi kroz
raspletene prste.
Ni omirisati,
ni okusiti,
ni videti ih neću.
I ćutaću.

Trulež obala mojih uspeha
prlja mi snove
nasukane tamo gde
nečije tuđe zvezde
moja maštanja odvedoše
zajedno sa onima koje
mi ne behu
suđene.

9 августа 2008 at 8:06 pm 2 коментара

Društveni odnosi

Podsticaj nastanka društvenih odnosa je fiziološko zadovoljstvo.  Očekivana emotivna nagrada, i samo ona.   Materijalne i bilo koje druge nagrade se na kraju iskondenzuju u kapljice zadovoljstva, dopamin koji prostruji čovekovim nervnim sistemom.  Gonjena očekivanjem hormonske lavine, stvara se (prvo jednostrana) namera da se „s onu stranu“ društvenog jaza uspostavi identično očekivanje.  Jednom ostvarena, ova namera postaje generator zajedničkih ciljeva – počevši od razmene reči, susreta, dodira, pa do ljubavi, braka ili biznisa, a zarad pribavljanja sve intenzivnije doze zadovoljstva.

Društveni odnosi poput bliskosti, topline, saradnje, konflikta, su sami po sebi jedino među-ciljevi na putu ka dopaminskom raju.  Cilj kao i svaki drugi, ništa više, niti drugačije.  Postići bliskost, dobiti ili dati toplinu, ostvariti saradnju, izbeći ili stvoriti konflikt. 
 
Društveni odnos je ekvivalentan sumi zajedničkih ciljeva.  Onog trenutka kad i poslednji zajednički cilj nestane, društveni odnos je mrtav.

9 августа 2008 at 8:02 pm 2 коментара

Pronađen

Pronašla me je u plitkom jarku, obezglavljenog
i odvukla.

Iz oka su joj ispadali pogledi.
Kotrljala ih je po kockarskoj čoji
mešajući adute i praveći rokade.

Jezik bi mi pokazivala između dva dima cigarete.

Nije mi bio razumljiv.
Ali sam shvatio kada me je pozvala.

Jutarnje sunce razbija prozor.
Kasnimo, valjda, negde.

Igru rasplitanja još uvek nismo savladali.

Ne ustajemo, nedelja je.

31 децембра 2007 at 3:25 pm 10 коментара

Старији чланци Новији чланци


Категорије

  • Blogroll

  • Feeds