And all I ask is a tall ship and a star to steer her by

(Naslov: stih Johna Masefielda iz pesme “Sea Fever”)

Viče lepota dana utkanog u belinu jedara.
Viče ukotvljeni vetar koji
gura me u ćorsokake odricanja.
Viče zvezda vodilja kujući sjajnu stazu
neprikosnovenu.

Stranputicama vođen,
ja, slepi vernik, osećam kako
Zemlje Čuda cure mi kroz
raspletene prste.
Ni omirisati,
ni okusiti,
ni videti ih neću.
I ćutaću.

Trulež obala mojih uspeha
prlja mi snove
nasukane tamo gde
nečije tuđe zvezde
moja maštanja odvedoše
zajedno sa onima koje
mi ne behu
suđene.

Društveni odnosi

Podsticaj nastanka društvenih odnosa je fiziološko zadovoljstvo.  Očekivana emotivna nagrada, i samo ona.   Materijalne i bilo koje druge nagrade se na kraju iskondenzuju u kapljice zadovoljstva, dopamin koji prostruji čovekovim nervnim sistemom.  Gonjena očekivanjem hormonske lavine, stvara se (prvo jednostrana) namera da se „s onu stranu“ društvenog jaza uspostavi identično očekivanje.  Jednom ostvarena, ova namera postaje generator zajedničkih ciljeva – počevši od razmene reči, susreta, dodira, pa do ljubavi, braka ili biznisa, a zarad pribavljanja sve intenzivnije doze zadovoljstva.

Društveni odnosi poput bliskosti, topline, saradnje, konflikta, su sami po sebi jedino među-ciljevi na putu ka dopaminskom raju.  Cilj kao i svaki drugi, ništa više, niti drugačije.  Postići bliskost, dobiti ili dati toplinu, ostvariti saradnju, izbeći ili stvoriti konflikt. 

 

Društveni odnos je ekvivalentan sumi zajedničkih ciljeva.  Onog trenutka kad i poslednji zajednički cilj nestane, društveni odnos je mrtav.

Pronađen

Pronašla me je u plitkom jarku, obezglavljenog
i odvukla.

Iz oka su joj ispadali pogledi.
Kotrljala ih je po kockarskoj čoji
mešajući adute i praveći rokade.

Jezik bi mi pokazivala između dva dima cigarete.

Nije mi bio razumljiv.
Ali sam shvatio kada me je pozvala.

Jutarnje sunce razbija prozor.
Kasnimo, valjda, negde.

Igru rasplitanja još uvek nismo savladali.

Ne ustajemo, nedelja je.

Zvuk Prošlosti

Prošlost napisa interesantan post kao repliku mom audio-blogu.  Ovo dole je moja replika.Ovaj post pišem a ne izgovaram iz poštovanja prema Prošlosti, koju inspirisah da nedavno prokomentariše novinu ovog vremena – moj audio blog.  Protivno svojim nastojanjima da audio blog popularizujem međ’ širokim narodnim masama u što kraćem roku, za sada ću se zadržati na kuckanju, a sa plemenitom namerom da Prošlosti obezbedim prihvatljivi medijum javne komunikacije.  Želim, takođe, da Prošlost što pre zvučnu karticu popravi, i time omogući nastavak mog krstaškog pohoda - da izmenim lice blog sveta jednom zauvek.  Na bolje.  Verujem.

Počeću od kraja, draga moja Prošlosti, i primetiti da, čitajući između redova, u Vama postoji potreba za primećenošću.  Za aplauzom širokih narodnih masa.…Šššššššššššš.  Čujete li, gromoglasan je?  Al reče svom prijatelju jedan mudrac, kad mu svetina aplaudiraše posle govora – „da ne rekoh šta nesmotreno?“.  Dakle, prijaju li Vam više ovacije posle vešto izmanipulisanih rečenica, ili tiho klimanje glavom nekolicine vernih koji zaista shvatiše smisao teksta koji pretočena je suština Vašeg srca i uma? Lično, a to se ni u kom slučaju ne odnosi i na Vaš stav prema blogovanju (koji inače sasvim poštujem), nemam potrebu za popularnošću.  Za mene je i jedna osoba u auditorijumu - publika vredna moje pažnje i umetnosti.  Ja sam ono što jesam.  A da li ste Vi, draga Prošlosti, „Svoja“, kao što sebe ponosno nazivate?  Da li ste zaista nezavisni i slobodni, ako svoja remek dela pisane reči oblikujete prema svetini, da bi ste joj se dodvorili?  Da bi se što veći broj „njih“ vratio iznova i iznova, da bi se zadovoljavao time da imaginacijom svojih očekivanja ispunjava vešto izmanipulisane rupe međ malo sira?  Da bi ste se pojavili na naslovnoj stranici Blogoya?

 

Sve je to u redu, draga moja.  Mi se, jednostavno, razlikujemo.  Volite li da imate dve ili više kapa, gos’n Rajko?  Mislim da - DA, u Vašem slučaju.  Bar jednu za net, a samo jednu za RL.  Ali molim Vas, zašto ne bi ste prihvatili i Vi moj stav, a to je – jedan Ozon, jedna kapa.  Pa makar niko ne čitao, makar niko ne slušao.  U svakom slučaju, drago mi je što sam Vas inspirisao da napišete post.  To je lep osećaj – mislili ste na mene, primetili ste me.  Eksperimentalne opcije podržavam.  Samouverenosti mi ne fali.  Jezičara jesam, kada imam inspirativnog protivnika… ups, sagovornika.  U stvari, ne treba ništa ispraviti ovde, svaki sagovornik i jeste u neku ruku – protivnik.  Mora postojati sukob mišljenja da bi postojala komunikacija.  Slagati se sa nekim uvek i u svakoj prilici za nekoga je dokaz srodne duše.  Za mene je to očiti primer da je bar jedna od dve strane komunikacije – slabić.  Beskičmenjak bez sopstvenog mišljenja, stava i suda.

 

Spominjete uživanje, poštovana Prošlosti.  Uživanje jeste u spoznaji savršenstva svih pet elemenata što dotiču moja čula podjednako, bez povlašćenih.  U pružanju čarobnog štapića pod čijim prahom cvetovi će procvetati i plavetnilo neba se zabeleti pamučnim oblacima.  Ne u samozadovoljnom okretanju svom unutrašnjem svetu, kao što Vi pogrešno pokušavate da „podmetnete“ svojim čitaocima.  Naprotiv, upravo me unesrećuje pomisao da ste uskraćeni osećaja koje bi Vam vibracije mog glasa prenele blagom strujom kroz nervne sinapse još neotkrivenih dopaminskih centara.  I korim sebe zbog nesmotrene ambicioznosti kojoj dozvolih da zavede me i natera da ovaj audio-post objavim.

 

Seks je remek delo što stvaraju ga zajednički dve slobodne mašte.  Ozon nije U seksu, niti je seks U ozonu.  Seks obavija i prožima prepletena tela ozona i njegove ljubavnice, i u isto vreme je i gospodar i sluga.  Jednom grub, divalj, direktan, intenzivan kao podmorska eksplozija Prstena Vatre.  Drugi put, opet, poput talasa koji zapljuskuju peščanu obalu, tiho joj menjajući oblik ispisujući na njoj školjke, morsku travu, miris soli i morske pene.  Bez ispisanih pravila, jer pravila ne postoje za istinske ljubavnike kojima hrabrost beše data da plove samouvereni nikada ne videvši sigurnost obale.

 

Šta je to Žena koja se želi?  Savršenstvo?  Simbol posesivnosti?  Želja je očaj za nedostižnim.  Imati se može samo oteto i zaključano.  Dakle, mogu da zamislim Ženu, ali tu Ženu, jedinu i pravu, nikada neću želeti.  Žena će me osloboditi svih želja, biće svoja, svačija, a ipak samo moja, i učiniće da budem svoj, svačiji, a ipak samo njen.  Nju neću zamišljati, o njoj neću maštati i neću je oblikovati prema sebi, neću joj udahnuti iluziju umesto života.  Ona postoji, Žena, stvarna, opipljiva, oblikovana, spremna za mene.  I ne pokušavajte, draga moja Prošlosti, da raščlanite i u epruvetama izanalizirate ovu hemiju.  Jer nju je stvorio onaj čiji sud videćemo kad za to dođe trenutak, i nije nam dato da razumemo te formule koje mute nam svest.  O, da, osetiti je možemo, itekako, i želim Vam svim srcem da u pohodu za ovim Kamenom Mudrosti jednom i uspete.  Želim i Vama, a i sebi.

Jezičarenje – prvi pravi audio blog

Samo za vaše uši – prvi pravi audio blog, by Ozon.

Trgovac dušama

Trgovče ljudskim dušama

Došao sam

    i doneo ti daljinu natopljenu

        prašinom,

Mirise, svilu, vanilu i smirnu,

    zadah trulih kostiju pored reke,

Jedan pogled, tišinu i

    oluju,

Roj nemira,

    beskrajni spokoj,

U istoj krletci jato rajskih ptica

    i ceo oblak tame iz Hada.

Pisma iz New Yorka – deo sedmi – petak 7 decembar 2007

KandinskyAh, da ne zaboravim, gospodin Manuel mi je sinoć dao četiri CDja sa narezanom latinoameričkom muzikom.  Lepa uspomena.

Guggenheim muzej me je dočekao zaogrnut u skelu i jutani paravan.  Razočarenje – a tako sam želeo da uživam u njegovoj arhitekturi i sa spoljašnje strane.  Nema veze, mislim u sebi, ima dana, doći ću bar još jednom.  Stalna kolekcija je, u najmanju ruku, čudna.  Takvu vrstu umetnosti ovde nazivaju non-objective art.  Koliko sam shvatio, nije to apstraktna umetnost.  Apstraktna umetnost ipak ima za cilj da prikaže nešto.  Ovde su izloženi, na primer, vicevi ispisani velikim slovima na ogromnim platnima.  Čudno, al’ ko sam ja da komentarišem umetnost.  Postavke u aneksima su bile nešto bolje, mogao se tu videti poneki Pikaso ili Cezanne.Međutim, arhitektura samog muzeja je zaista čista poezija, baš kako je mnogi kritičari arhitekture i definišu.  Savršeno meko oblikovana spirala koja se penje do ogromnog kupsatog svetlarnika umesto krova.  U jednom od aneksa-krila postoji sličan, ali manji svetlarnik.  Fotografisanje je bilo dozvoljeno samo sa prizemlja, ali sam ja ipak uspeo da ukradem i pokoju zabranjenu fotku sa gornjih spratova.  Rečeno mi je no-no, ali niko nije insistirao da fotografije i obrišem.  Valjda su već navikli da su ljudi ipak samo-ljudi, ili ne razumeju ili ne žele da razumeju zabrane (kao što je sa mnom bio slučaj).  Jedan no-no sam dobio od mladog crnca na prvom spratu, a drugi od starije žene jakog ruskog akcenta.  Ovde je već godinama, inače naučnik, sa završenim kursom istorije umetnosti.

Na izlasku naleteh na štand za hot-dog.  Grk.  Posiste?  Ena hot dog, parakalo.  Efharisto poli.  Odoh uz osmeh zbog obnovljenog grčkog, i suze zbog ljutog senfa.  Peške, polako do najbliže stanice Had-železnice (mislim, podzemne železnice) u Lexington Aveniji, a preko moje omiljene i predivne Park Avenije.  Fantastika, uvek me vrati bar vek unazad.  Stiže sms i Guggenheim instantno pada u zaborav.  Usput kupujem Nestle Crunch.  Za sve one koji su se pitali, DA, Crunch i dalje postoji, i dalje je izvrstan kao što je oduvek bio.  Onda upadam glvačke u prepunu šesticu, pa downtown sve do 51 ulice.

Museum of Modern Art – MoMA.  Nisam imao prevelika očekivanja, osim da ću videti Van Gogovu sliku Starry Night.  Međutim, ostao sam potpuno bez daha, teksta, reči, kako god.  Kao prvo, fascinantna moderna arhitektura, veoma jasnih i čistih poteza, sa ogromnim atrijumom koji se proteže od prvog sprata do samog krova.  Poredeći sa Metropolitenom u kome sam se redovno gubio, MoMA je izuzetno lak za snalaženje.  Doduše i neuporedivo manji, tako da Metropolitenu nećemo puno zameriti.  Takođe sam bio fasciniran brojem posetilaca i njihovom mladošću.  Postavke su fantastične, gotovo sve je na mene ostavilo ogroman utisak.  Najveći je ipak urezao Kandinsky.  Posetu je pratio  vatromet sms poruka, propraćen čuđenjem ljudi oko mene.

Priznajem da neosnovano nipodaštavam, i da na to nemam prava.  Ali mnogi umetnici i njihova dela na mene nisu ostavili utisak koji sam očekivao.  Gogen, Pikaso, Sezan… da ne nabrajam.  Po meni, većina njihove umetnosti je prosečna, ali su zato ona njihova dobra dela, dobra van ovog sveta.  Van Gog je Van Serijski genijalan.  Starry Night mi je takao čuku samo tako, i posle tog iskustva sam celo veče veselo zviždukao Don McLeanovu pesmu sa istim naslovom (vidi Youtube link ispod posta).

U jednom trenutku začuh poznat mi jezik i dijalekt.  Bogu hvala, kakav sam stidljiv i povučen, odmah im priđem i upoznam se.  Divan par, mladi ljudi, jedno desetak godina stariji od mene, žive u Švajcarskoj, došli na medeni mesec u NY.  Dogovaramo se da se vidimo sutradan.Odlazim prezadovoljan, pošto sam u knjižari u prizemlju izvršio zamenu malih komada papira umrljanih zelenom štamparskom bojom za veće ukoričene listove umrljane celom lepezom štamparskih boja.  Jedna od ukoričenih sveza je, naravno, Taschenov „Kandinsky“…

Veče završavam odlaskom u bioskop u Forest Hills.  Gledam Golden Compass, dečiji film, a u publici smo samo mi, matorci.  Šta vam to govori?

(to be continued)sveže fotke (pogledajte pod-albume) http://s273.photobucket.com/albums/jj210/O3OH/

Pisma iz New Yorka – deo šesti – četvrtak 6 decembar 2007

Manuel

To jutro imao sam zakazan sastanak sa direktorom jedne od najpoznatijih svetskih projektantskih firmi Arup International.  9000 zaposlenih širom sveta.  Leo me je lepo docekao, pokazao mi njujorški biro koji se proteže preko 4 sprata jedne lepe višespratnice u Sohou i ima preko 300 zaposlenih.  Fascinantni projekti, ali…. to više nije moj svet, corporate world i t.sl.  Od kako sam prošle godine napustio takav način života i rada (prepun spletkarenja i politikanstva) i otvorio svoj projektni biro, ni jednom nisam dobio želju da se tamo vratim.  Pa ni danas.  Sloboda, u svakom pogledu, mi je postala jako dragocena kategorija.

Ostatak popodneva posvetio sam poseti vidikovcu na Empire State Building.  Na sreću imao sam kartu, te sam izbegao čekanje u dugačkom redu.  Proveli su nas prvo kroz lavirint hodnika i prostorija, onda neizbežno pretresanje torbi i džepova, rentgen i prepipavanje.  Zatim vožnja ultra brzim liftom, jednim od 87 (ako sam dobro zapamtio) liftova u zgradi.  Do 80 sprata.  Onda ponovo čekanje u redu za drugi lift koji će nas odvesti do 86 sprata.  U jednom trenutku otvoriše zadnja vrata, i nekolicina nas entuzijasta odluči da se ostatak vertikalne distance prevali pešaka, pentrajući se po strmim požarnim stepenicama.  Deo doživljaja…

Vidikovac je lepo uređen i vrlo komotan.  Bilo je jako hladno, sunčano, ali na sreću bez vetra.  Uz ulaznicu sam dobio i audio vodič.  Prikaz grada kroz priču taksiste čiji roditelji su emigrirali u New York početkom veka.  Opisi zgrada, mostiva, događaja, sadržaja, na lagan, prisan i veoma informativan način.  Toranj na samom vrhu je nekada bio predviđen za ukotvljavanje dirižabala.  Naravno, posle tragedije Hajdelberga, dirižablima je naglo opala popularnost, i ni jedan nikada nije bio ukotvljen za ESB.

Sećate se kratkog upoznavanja sa Manuelom od pre dva dana?  Uveče smo izašli na večeru i čašicu razgovora.  Pričao sam vam već o dvodimenzionalnosti međuljudskih odnosa – susret sa Manuelom je jedan od najintenzivnijih mojih susreta prve dimenzije.  Pun energije i volje za pričanjem, u toku sat-dva mi je izložio celu svoju životnu priču.  Naravno, kako je količina alkohola u njegovoj krvi rasla, tako su na svetlo dana izlazili sve interesantniji detalji.

Manuel je po rođenju Portorikanac.  Ako niste znali, a ja nisam, Portoriko (Puerto Rico) je pod protektoratom, i njegovi stanovnici mogu slobodno da se usele u USA.  Tako je i učinio Manuel.  Bio je zapošljen kao industrijski radnik, a sada radi kao „bell captain“, odnosno čuvar jedne poslovne zgrade na Manhattnu, od 3 do 11 uveče.  Kaže, za dve godine će u penziju, ali nikada neće prestati da radi.  Možda nađe neki poslić, par dana nedeljno…  Bio je oženjen.  Jednom.  Kaže – nikad više (haha).  Troje odrasle dece.  U Meksiko Sitiju i Portoriku ima puno rodbine.

Nevinost je izgubio sa 14 godina.  Sa komšinicom iz Puerto Rica.  Pitala ga je da li bi hteo da proba.  I, kaže, on pristao.  Onda mu je sve radila… da ne nabrajam.  Bio je na sedmom nebu.  I sve se dešavalo na plaži.  Tako ti je to kad odrastaš u tropskoj klimi.  Onda mi je pričao o nekoj njegovoj velikoj ljubavi, koja je bila kod njega u stanu samo jednom u životu.  Neostvareni san.  Kad je jednom smogao hrabrosti da je pozove telefonom, njena kćerka mu je rekla da je ona umrla.  Tada je shvatio da je ona u stvari živela samo jedan blok dalje, ali ih sudbina tokom svih tih godina ni jednom nije spojila.

Kaže Manuel, sledeći put kad dođem u NY, nikako ne smem da odsednem u hotelu, obavezno kod njega.  I da idemo zajedno u Puerto Rico, i Akapulko.  Uzeće godišnji odmor.  Da me upozna sa svojom porodicom i prijateljima.  Kaže, „my niece will teach you Salsa and Lambada“.  A kad smo već kod latinoameričkih devojaka… da ne lajem.
(to be continued)

novi fotosi dodati na http://s273.photobucket.com/albums/jj210/O3OH/

Pisma iz New Yorka – deo peti – utorak i sreda, 4 i 5 decembar 2007

GrebuckanjeDva dana sam odvojio za obilazak Metropolitena.  I tek sam stigao da projurim kroz sve galerija.  Lavirint.  Počeo sam od Egipta, onda američka umetnost, zatim moderna umetnost, prešao na evropsko slikarstvo, vajarstvo, zatim kiparska umetnost, crteži, fotografije, muzički instrumenti, umetnost Evrope 19 veka, srednjevekovna umetnost, itd, itd.  U više navrata nisam znao gde se nalazim…  Bezgranično umetničko blago. Posle prvog šoka – prilagođavanje.  Kao kad iz mračne sobe izađete na jako svetlo.  Prvo ide zaslepljenost, a onda vam polako postaje sasvim komotno. 

Dakle, nije prošlo sat vremena, a već sam se nonšalanto ponašao prema eksponatima.  Aha, još jedan sarkofag star hiljadama godina. Uf, ima li čega drugog u ovoj prostoriji osim Rembranta?  Pored ovih dvadeset slika Van Goga, da li slučajno imaju i suncokrete?  Zar samo pet dela Gustava Klimta?  El Greko baš i nije neki umetnik…  Ah kad bi imali više Rubensa …  I tako, arogantno, nepristojno, neprimereno.  Onda sam video grupe školske dece, i pomislio na vrednost privilegije življenja u blizini jedne tako inspirativne ustanove kao što je Metropoliten.  A onda sam se setio da sam godinama živeo u Beogradu, i retko odlazio u muzeje.  Trava je uvek zelenija tamo negde…Najdraži eksponat sam ipak izvukao iz džepa – u vidu smsa.  Bio mi je lepši od celog Metropolitena i Gugenheima zajedno, i vredniji od celog Manhattna.

Utorak veče posvetio sam ponovnom susretu sa Dajanom.  Ovoga puta i sa njenim glasom i bendom – stara crnkinja za klavirom, basista, bubnjar i saksofonista.  Izvanredna atmosfera u Metropoliten Klubu, uz svetlost sveća i mog ozarenog lica.  Jazz je strava, naročito uživo i uz dobar band.  Dva CD-ja za mene.  Uz dve, na brzinu naškrabane, posvete.

Povratak sa jazza donosi čudnovato upoznavanje sa Manuelom.  Uvek me je to ime podsećalo na Brzog Gonzalesa.  Manuel je u tom crtaću štrkljasti miš sa ogromnim sombrerom, nesrećno zaljubljen u Gonzalesovu sestru.  Ovaj Manuel je sasvim drugačiji.  Portorikanac, dobrodržeći čikica u najboljim godinama (68), nizak, punačak, brkat.  Ja idem u hotel sa jazz večeri, on ide kući posle posla.  Huhće i kuka kako voz kasni.  Započinjemo neobavezan razgovor.  Kakva srdačnost, kakvo srce.  Počinje priča na snegom okovanom izlazu iz podzemne železnice.  Obavezno da popijemo kafu sutradan ili pre mog odlaska.

Sreda uveče je bila kulminacija mog umora – od beskonačne šetnje, utisaka, doživljaja.  Strmoglavio sam se u krevet već u osam…. i do jutra nisam ni mrdnuo.
(nastaviće se)

fotke: http://s273.photobucket.com/albums/jj210/O3OH/

Pisma iz New Yorka – deo četvrti – ponedeljak 3 decembar 2007

Oseti život

Jutro me je dočekalo škripom kreveta, udarcima u zid i tihim uzdasima zadovoljstva.  Na moju žalost, i čisto da znate, to sam jutro farmerke obukao na suvo.  Šou je bio u susednoj sobi.  Zidovi hotela su, naravno, toliko tanki, da sam gotovo bio prisutan.  Bilo je prilično inspirišuće, dugotrajno i intenzivno, toliko da su se u jednom trenutku čak i zatresle lampe prišrafljenje za zid.  Svašta vam NY priredi…

Pogled prodavca novina ispred stepenica u podzemnu železnicu je govorio – hladno mi je.  Osmeh kelnerice u restoranu mi je bio pola doručka.  Starija žena, nimalo mršava, hladno je primala narudžbinu gledajući u pod.  Kad sam, na pitanje „želim li još nešto“ rekao „yes, one smile please“, nasmejala se od srca i posle toga neprekidno navraćala da me pita treba li mi šta, i je li sve u redu.  Naravno, uz osmeh.

Prvi radni dan na Manhattnu.  Ludnica.  U podzemnoj železnici, na ulici.  Ipak nekako se i dalje osećam prirodno, opušteno.  Kao da sam ovde odrastao.  Već dobro poznajem pravce, avenije i ulice.  Podzemna železnica je peace of cake.  Par dana i već znam gde ide R, E, F, 1, 2, 3, itd, koji je ekspres, koji lokal.  Metrocard je fantastična, stanice su odlično obeležene.

Prvo E do 50 ulice, onda kecom do Columbia University.  Fantastično, impresivno.  Ogromno dvorište sa centralnom bibliotekom u obliku Panteona.  Ne preterano puno studenata, valjda su predavanja bila u toku.  Doduše, bilo je prilično hladno i vetrovito.  Poseta Arhitektonskom fakultetu i neprijatna debela crnkinja na recepciji dekanata.  Bila je, doduše, prilično uslužna.  Otkravila se čim sam joj se zahvalio na pomoći, i pokazala mi dva reda blistavo belih zuba.

Univerzitetska knjižara je bila prilično razočaravajuća – od dvadesetak naslova za kojima sam tragao imali su samo jedan.  Prodavac je bio odlično obavešten i voljan da mi oda tajnu – knjižara izdavačke kuće Rizzoli, 37 ulica.  Pravac tamo.  Raj za knjiške moljce, a posebno one sa istančanim ukusom i posebnim željama kao što sam bio ja.  Sat vremena kasnije, i natovaren sa 15 kilograma hartije i kartona uprljanih štamparskom bojom, vratio sam se u hotel.  Da preznojen pod ovolikim teretom odahnem, i tovar ostavim, te pripremim se za popodnevne aktivnosti.

Veče je bilo posvećeno džezu.  Gde ići?  Po prvi put sam se obratio mom vodiču Lonely Planet.  Smoke, upper Broadway.  Odlično, put poznajem, odmah pored Columbia University.  Ima li svirke ponedeljkom?  Ko zna, al nema veze, idem, pa ako ne bude, nastavljam ka Harlemu, valjda ću naleteti na neki budžak.  Pojvaljujem se oko 5.30.  Bingo – muzika počinje u 6.30.  Sedam za šank, konobar iz Litvanije, zgodan momak mojih godina.  Trgovac čelikom, ponedeljkom radi kao barmen iz hobija.  Kaže da mu strani akcenat pomaže kad osvaja žene – čista egzotika po njegovom mišljenju.  Konobarica, mala punačka plavuša lepog lica, je, naravno, bila na Novom Zelandu, gde je njena sestra išla u školu.  Svirka je bila prvorazredna, crnkinja je pevala fantastično, a tročlani bend nije zaostajao.  Klavir, gitara i bubnjevi.  U jednom trenutku se pojavio i crnac sa usnom harmonikom, i rasturio.

Tokom prve pauze pojavljuje se lepo odevena mlada žena, seda pored mene za šank, i srdačno se pozdravlja i ljubi sa barmenom.  Vadi nekakve papiriće, daje njemu i meni – informacija o njenom nastupu sutradan uveče u gradu.  Upoznajemo se.  Diana Perez.  http://www.perezjazz.com/ Rođena u katoličkoj porodici koja nije mogla (???) da je izdržava, prelazi u jevrejsku foster family gde odrasta, onda se vraća svojim pravim roditeljima.  Trenutno peva, snima i bavi se organizacijom jevrejskih proslava.  Pokazala mi fotografije sa nedavnog bar micvaha jedne trinaestogodišnje jevrejske devojčice.  Ceh za veče – ništavnih milion dolara!

Going back to my hotel with a bee-bop in my veins…
(to be continued)