Možda je lud ali nije…

… glup. I ako išta možemo da od njega naučimo, jeste da se vredi boriti i tragati za životnim blagom čak i kada je očigledno da smo sve bitke do tada izgubili.

Danas je prvi dan ostatka naših života – krenimo!

PS: Ja nikada ne bih krenuo nazad sopstvenim tragom, već napred, otvorenih očiju i srca – kamenova mudrosti ima bezbroj.

„Neki ludak krenu na put da traži kamen mudrosti. Kosa mu je bila razbarušena, pobledela od sunca i pokrivena prašinom. Bio je mršav kao senka, stisnutih usana kao zatvorene vratnice njegovoga srca, upaljenih očiju kao svetlost svica koji traži svoga druga.
Pred njim je rikao beskrajni okean.

Brbrljivi talasi ćaskahu neprestano o skrivenim blagima, rugajući se bezumlju koje ne razume šta oni misle.

Može biti da mu više nije preostala nikakva nada, pa ipak nije hteo odmora, jer mu je traženje postao život.

I kao što okean uvek k nebu podiže svoje ruke za nedokučivim, I kao što zvezde kruže u krug a traže ipak metu koja je nedostižna, Isto je tako išao i ovaj ludak, sa prašnjivom i izbledelom kosom, usamljenom obalom, da traži kamen mudrosti.

Jednoga dana dođe k njemu seljače i zapita ga: „Kaži mi: otkuda ti zlatni lanac oko pasa?“

Ludak se zapanji: lanac, koji nekad bejaše gvozden, beše zaista zlato; dakle, ne bejaše san, ali on nije znao kada se preinačio.
On se besno udari po čelu: gde, ah, gde mu je to ispalo za rukom, a da on to ne zna?!
Bejaše navikao da skuplja šljunak, da njim dodiruje svoj lanac i da kamenove baca ne motreći da li se što preinačilo; tako ludak nađe i izgubi kamen mudrosti.

Sunce tonjaše duboko na zapadu, i nebo bejaše od zlata.
Ludak pođe natrag svojim sopstvenim tragom, da traži ponovo izgubljeno blago sa izgubljenom snagom, pogrbljenim telom i prašnjavim srcem, kao drvo iščupano iz korena.“

Rabindranat Tagore