Ko vam je kriv…

Već godinama ćutite, a niste zadovoljni brakom, prijateljstvom, poslodavcem?  Ne poštuje me, ne sluša me, lenj(a) je, ne pere noge, previše pije, ne vadi cigaretu iz usta, nikad nema vremena za mene, ne obraća pažnju na to što pričam, deca ga ne zanimaju, samo misli kako će da ode u kafanu, ne vidi moj rad i trud, ne daje mi povišicu, sve vreme sedi po komšiluku i tračari, ne skida se sa chata, ima ljubavnika, samo gleda sebe, jede kao pomahnitao, nikako da prostre veš već jednom, itd, itd, itd…

Pristali ste da trpite, te s’ toga nemate nikakvo pravo žalbe.  Nepošteno je i neproduktivno potezati ovakve „argumente“ u raspravama i svadjama.  Očigledno je da vam je, na ovakav ili onakav način prijalo da tolike godine podnosite ono što vam nije odgovaralo. 

Zato, čim vam bilo šta u nekom društvenom odnosu zasmeta, ustanite i lepo to recite jasno i glasno, bez oklevanja i ustručavanja.  Pokažite drugoj strani šta vas muči, ali i da vam je stalo do odnosa.  Nadjite kompromis, ako možete, u svetlu činjenica i uvek uzimajući u obzir postojeće zajedničke poduhvate za koje sve uključene strane moraju osećati podjedanku odgovornost.  Ako kompromis ne postoji – onda svako na svoju stranu, uz odgovorno, zrelo razrešenje zajedničkih poduhvata. 

Ako ste kukavica i odlučite da nemo pređete preko svega (uzaludno se nadajući boljitku), ko vam je kriv – činite onda to stoički, jer to je bio vaš izbor, a ne izbor onog drugog.