Ko vam je kriv…
21 август 2008 at 11:58 pm 24 коментара
Već godinama ćutite, a niste zadovoljni brakom, prijateljstvom, poslodavcem? Ne poštuje me, ne sluša me, lenj(a) je, ne pere noge, previše pije, ne vadi cigaretu iz usta, nikad nema vremena za mene, ne obraća pažnju na to što pričam, deca ga ne zanimaju, samo misli kako će da ode u kafanu, ne vidi moj rad i trud, ne daje mi povišicu, sve vreme sedi po komšiluku i tračari, ne skida se sa chata, ima ljubavnika, samo gleda sebe, jede kao pomahnitao, nikako da prostre veš već jednom, itd, itd, itd…
Pristali ste da trpite, te s’ toga nemate nikakvo pravo žalbe. Nepošteno je i neproduktivno potezati ovakve “argumente” u raspravama i svadjama. Očigledno je da vam je, na ovakav ili onakav način prijalo da tolike godine podnosite ono što vam nije odgovaralo.
Zato, čim vam bilo šta u nekom društvenom odnosu zasmeta, ustanite i lepo to recite jasno i glasno, bez oklevanja i ustručavanja. Pokažite drugoj strani šta vas muči, ali i da vam je stalo do odnosa. Nadjite kompromis, ako možete, u svetlu činjenica i uvek uzimajući u obzir postojeće zajedničke poduhvate za koje sve uključene strane moraju osećati podjedanku odgovornost. Ako kompromis ne postoji – onda svako na svoju stranu, uz odgovorno, zrelo razrešenje zajedničkih poduhvata.
Ako ste kukavica i odlučite da nemo pređete preko svega (uzaludno se nadajući boljitku), ko vam je kriv – činite onda to stoički, jer to je bio vaš izbor, a ne izbor onog drugog.
Унос објављен под: Društvo. Ознаке: brak, neslaganje, Ozon, prijateljstvo.
24 коментар Додајте сопствени
Оставите одговор
Повратна веза за овај чланак | Пријавите се на коментаре преко RSS довода
1.
Desert Rose | 22 август 2008 у 5:41 pm
Zanimljivo nema sta.Iskreno meni nije strah ni stid da priznam da ja jesam zena koja trpi u braku i prema tome se ne osecam kao kukavica…. Trpi i on mene valjda po necemu ,nisam ni ja savrsenstvo bez mane ,znaci nisam kukavica plus realna sam.
To sto ja trpim njega i sto on trpi mene je neka vrsta navike zbog necije dobro ,nase dete na primer…. Ja tolerisem ,on tolerise ,a i kad mu se ne tolerise ,ja duplo tolerisem , bitno je da tolerancija postoji. Dali je to najbolje resenje za jednu bracnu situaciju ? A sto je uopce najbolje resenje za jedan brak u kome se trpi i tolerise i cuti ,a ? Rastava? Posebni zivot? Ko zna sta je najbolje od toga ? Mozda nista je najbolje od sve . Ali od nista se ne zivi , zivi se od necega, a nesto mora da se desava u nasim zivotima, koliko god partnera menjali ,svako od njih ce imati nesto sto ne bi nam se dopadalo toliko bas… Svako nakon dugih godina braka trazi vlakno u jajetu. I svako zeli nesto drugacije od onog sto vec ima. Ali da se vratimo na pocetku ,nekada nije nam smetala njegova/njezina cigareta u ustima i nekada smo samo jedva cekali da poljubimo te usne ,prema tome dragi moj Ozone zivot je tako lak u zajednici dok nas razum i tolerantnost drzi. Lako je voljeti dobrog coveka ,lako je ziviti u redu ,budi hrabar i suoci se sa haosom to po meni nije kukaviclak vec stvar dostojanstvena za postovanje.
2.
o3one | 22 август 2008 у 7:12 pm
Svaka cast, upravo, znaci uspela si da pronadjes “kompromis” – sto je u sustini “razum i tolerantnost”. I kada je to pronadjeno, kad covek pristane na kompromis, nema pravo posle toga da se buni i zali. To je moja poruka.
A justros kad sam se probudio, shvatio sam da fali jedan faktor na koji sam potpuno zaboravio – zajednicki poduhvati, koji moraju biti deo “jednacine”. Sad cu da to ubacim u text…
3.
zelenavrata | 22 август 2008 у 10:55 pm
Lako je biti pametan dok nisi u toj igri kojoj se ne zna tok.
4.
o3one | 22 август 2008 у 11:10 pm
puno kljuchnih reci, gde da pocnem…
nije ni malo lako biti pamentan – to zahteva napor, a rezultat nije zagarantovan.
svi smo sve vreme u nekoj igri – mislis da ja nisam?
ni jednoj igri se ne zna tok.
5.
zelenavrata | 22 август 2008 у 11:24 pm
A, za sve treba dvoje, zar ne?
6.
o3one | 22 август 2008 у 11:35 pm
pa recimo, mozda ne za apsolutno sve drustvene odnose, ali skoro za sve… za neke treba troje ili vise.
7.
bubac | 22 август 2008 у 11:37 pm
Sve je ovo lepo rečeno. Tako razmišlja svaka zrela osoba, nadam se.
“Ako kompromis ne postoji – onda svako na svoju stranu, uz odgovorno, zrelo razrešenje zajedničkih poduhvata.”
Došla sam u situaciju da kompromis ne postoji, ali sam, na žalost, shvatila da na drugoj strani stoji neko ko nije ni zreo ni odgovoran. Na moju žalost, a na štetu moje dece. Ali boriću se i dalje, naravno!
8.
o3one | 22 август 2008 у 11:42 pm
hvala
bitno je odgovorno privesti zajednicke poduhvate kraju… tu podrazumevam i “izvodjenje dece na put” (zivotni), za sta oba roditelja (po meni) imaju podjednaku odgovornost.
9.
Laluve | 28 август 2008 у 10:48 am
ma ne ja to ne bi nazvala tpnjom
to je stvar izbora, na koji se povremeno sebi i drugima zalimo
s druge strane, sve ima svoje trajanje i neke granice trnje
ili stvari se akumuliraju
te stoga mogu jednog trenutka da dostignu kulminaciju
i puknu
pa onda kazemo, trpim godinama i ne mogu vise
a to se tako bas i ne zove
dobra tema
za diskusiju
10.
o3one | 29 август 2008 у 12:43 am
hmm, mozda bi termin “tolerisanje” bio bolji od “trpljenje” u ovom slucaju… po meni, kljucni su odgovornost i spremnost na kompromis. ako one ne postoje u “ne mogu vise” trenutku – onda kud koji
11.
drveniadvokat | 31 август 2008 у 10:24 am
ja se apsolutno slažem. naravno, trpim do neke granice, i mislim da imam dosta visok nivo tolirancije, ali kada ga neko pređe (a zaista mora da se potrudi da ga pređe), kuku nama
odličan tekst.
12.
o3one | 31 август 2008 у 9:50 pm
13.
dollybel | 15 јун 2010 у 9:25 pm
Teško je ljude mijenjati, nemoguća misija. Ako tolerancije nema.. onda nastupa haos.
Svi imamo vrline i mane, navike, očekivanja… pa shodno tome biramo osobe sa kojima se dužimo, provodimo vrijeme, živimo….
Jako je važno koliko nam neka osoba znači. Tada se pomjeraju granice tolerancije.
Svi ipak sami svojom voljom biramo pa je i eventualno “trpno stanje” naš izbor.
Ne kažem da mi uvijek cvjetaju ruže, ali kako god mirišu moje su i ja sam ih izabrala.
I niko mi nije kriv.:)
14.
crnaperla | 21 јун 2010 у 3:44 pm
Treba pričati što više, pa ako ima ko da te čuje i ako postoji volja,naravno menjati ono što ne odgovara i što smeta napretku.Ako može i koliko može.
Mada se lako pada u zamku-ja ću tebe da promenim-da bi nama bilo lepo,jer je mnogo pametnije i svrsishodnije promeniti sebe i svoj način razmišljanja kao i obrazac ponašanja , nego druge…
Ako i dalje ne ide,svako na svoju stranu.
Kuknjava i samosažaljenje ne pomaže i ne menja situaciju…samo krade dragoceno nam vreme…
15.
o3one | 23 јун 2010 у 8:37 am
@dollybel – ljude nikako ne smemo pokusavati da menjamo! menjati mozemo samo sebe. previse tolerancije nije dobro jer onda onaj ko je tolerantniji postaje zrtva. premalo, opet, vise dovodi do usamljenosti nego do haosa.
@crnaperla – sta da dodam…
16.
SanjaKokica | 24 јун 2010 у 10:03 am
E….vala, ja odlučila da ne trpim niti stoički podnosim. Sad sam
i ne bih prihvatila život u trpljenju…sem ako bih baš morala…Razgovor…uvek samo dobro može doneti, ako je razgovor a ne svadja…
17.
o3one | 24 јун 2010 у 11:41 am
zar svadja nije samo malo glasniji razgovor?
18.
dollybel | 26 јун 2010 у 10:31 am
Da li postoji uopšte “previše tolerancije” posebno kada se zna da granice postavljamo sami?
To je u suštini naš izbor, ništa drugo.
19.
o3one | 26 јун 2010 у 10:54 pm
smisao “previše” i “premalo” je više relativan nego apsolutni. po meni, u uspešnim medjuljudskim odnosima relativni nivo tolerancije je refleksivan, izbalansiran. značajan imbalans dovodi do nestabilnosti. mera je subjektivna, i zavisi od ličnosti – relativno tolerantna osoba može imati odličan odnos sa relativno netolerantnom osobom, jer je za obe osobe percipirana prihvatljivost one druge približno jednaka. Meni, tolerantnoj osobi, nije mnogo stalo do mojih stavova, dakle sasvim sam zadovoljan time da se povinujem nekom drugom. Meni, netolerantnoj osobi, jako su bitni lični stavovi, i mogu lepo da se družim sa nekim ko je spreman da ih prihvati. Što bi naš narod rekao – svaki lonac na kraju sebi nadje poklopac.
20.
crnaperla | 27 јун 2010 у 1:20 pm
Ozon, meni, tolerantnoj osobi, jeste opet stalo i do sopstvenih stavova,ali nemam ni problem da ih promenim ako vidim da nisam u pravu, jel to znači da ipak možda nisam tolerantna kao što mislim da jesam?
Ili ipak jesam, jer se, izuzevši ovo pitanje koje mi se nametnulo čitajući tvoj komentar, slažem sa tvojim mišljenjem?
21.
SanjaKokica | 28 јун 2010 у 6:15 am
Iskreno…mislim da nije. Dosta mi je bilo glasnih razgovora, više volim one tihe i bolji ishod donose
22.
o3one | 28 јун 2010 у 6:53 am
mada… kako ovde kažu, dobri momci ne dobijaju ratove
valja i zube pokazati tu i tamo
23.
o3one | 28 јун 2010 у 7:03 am
mozda da definisemo tolerantnost (u diskusiji, recimo) – ja bih rekao da je to kolicnik spremnosti da se prihvate stavovi onog drugog i stepena slaganja sa stavom istog. Na primer, spremni smo da prihvatimo a slazemo se vrlo malo – znaci stravicna tolerancija (zemunski sleng mi bas lezi,a?). Ili, nismo spremni da prihvatimo stav onog drugog, iako je stepen slaganja veoma veliki – uzasna netolerancija
dakle, ako smo spremni da prihvatimo neciji stav, i sa tim stavom se takodje i slazemo, to bi recimo, bila neka osrednja tolerantnost.. mada to meni vise lici na parlamentarnost i razumnost. englezi su nas naucili kako se svaki razgovor moze zavrsiti slogom – cak i ako se dvoje ne slazu, mogu da zavrse razgovor sa “we agree to disagree” 
24.
crnaperla | 29 јун 2010 у 12:36 pm