Ko vam je kriv…

Već godinama ćutite, a niste zadovoljni brakom, prijateljstvom, poslodavcem?  Ne poštuje me, ne sluša me, lenj(a) je, ne pere noge, previše pije, ne vadi cigaretu iz usta, nikad nema vremena za mene, ne obraća pažnju na to što pričam, deca ga ne zanimaju, samo misli kako će da ode u kafanu, ne vidi moj rad i trud, ne daje mi povišicu, sve vreme sedi po komšiluku i tračari, ne skida se sa chata, ima ljubavnika, samo gleda sebe, jede kao pomahnitao, nikako da prostre veš već jednom, itd, itd, itd…

Pristali ste da trpite, te s’ toga nemate nikakvo pravo žalbe.  Nepošteno je i neproduktivno potezati ovakve „argumente“ u raspravama i svadjama.  Očigledno je da vam je, na ovakav ili onakav način prijalo da tolike godine podnosite ono što vam nije odgovaralo. 

Zato, čim vam bilo šta u nekom društvenom odnosu zasmeta, ustanite i lepo to recite jasno i glasno, bez oklevanja i ustručavanja.  Pokažite drugoj strani šta vas muči, ali i da vam je stalo do odnosa.  Nadjite kompromis, ako možete, u svetlu činjenica i uvek uzimajući u obzir postojeće zajedničke poduhvate za koje sve uključene strane moraju osećati podjedanku odgovornost.  Ako kompromis ne postoji – onda svako na svoju stranu, uz odgovorno, zrelo razrešenje zajedničkih poduhvata. 

Ako ste kukavica i odlučite da nemo pređete preko svega (uzaludno se nadajući boljitku), ko vam je kriv – činite onda to stoički, jer to je bio vaš izbor, a ne izbor onog drugog.

Sloboda i zrelost

crtice…

sloboda odlucivanja je komplementarna slobodi.  sloboda odlucivanja podrazumeva odgovornost za posledice donetih odluka.  zrelost je ekvivalentna ovoj odgovornosti.  sto vise slobode odlucivanja, tim vise odgovornosti i manje slobode.  od svih sloboda, zrela osoba poseduje samo slobodu odlucivanja.

apsolutna sloboda jednaka je apsolutnoj NEodgovornosti.  mora postojati balans, jer niko ne zivi sam na planeti.   svaki covek, ukoliko nije pustinjak (mada je i tada nagonski odgovoran prema samom sebi) manje ili vise stupa u odredjene drustvene odnose, osnova kojih su zajednicki poduhvati, prema izvrsenju kojih se mora imati odgovornost.  samoubice, u trenutku cina oduzimanja sopstvenog zivota, poseduju najvecu mogucu slobodu – oni tada nisu odgovorni ni prema svetu, a ni prema sebi, i samim tim su apsolutno slobodni.  diskutabilno je da li se trenutak “obicne”, prirodne smrti, moze svrstati u kategoriju oslobodjenja…novorodjencad takodje poseduju apsolutnu slobodu.