Poverenje…

…je jedna od karakteristika društvenog odnosa između dve ili više osoba, koju karakteriše odredjena mera nepreciziranosti kroz niz, uglavnom neiskazanih, pretpostavki stečenih kroz pređešnje iskustvo.  Poverenje je po tom pitanju komplement instrumentu ugovora – dok ugovor precizira i najmanje pojedinosti, u odnosu poverenja se one podrazumevaju.  Ljudi od poverenja zovu se poverenici.  Poverenje podrazumeva rizik, ali sobom donosi savršeniji i efikasniji oblik društvenih odnosa.  Ovaj rizik se obično isplati, što je dokazano redovnom upotrebom poverenja u društvenim odnosima. 

U odnosu poverenja postoje povremeni nesporazumi oko svega, osim oko namere koja uvek i nedvosmisleno mora biti dobronamerna prema drugim poverenicima ili mora kod bar jednog poverenika postojati iluzija dobre namere drugog-drugih poverenika.   

Poverenje se stiče vremenom, može imati različite nivoe, i pokrivati razne oblasti.  Redovnim uspešnim izvršenjem zajedničkih projekata (kao glavne karakteristike svih društvenih odnosa), povećava se stepen poverenja.  Ukoliko su poverenici otvoreni i izvuku nauk, neuspešni projekti nemaju tendenciju da utiču na stepen poverenja.  Međutim, vidnim slabljenjem ili gubitkom dobre namere jedne ili više strana, ili čak samom sumnjom u dobronamernost drugog-drugih poverenika, opada nivo poverenja ili se smanjuje njegova dalekosežnost.   

Poverenje se teško gradi, lako oštećuje, i još teže vraća na svoj pređešnji nivo.  Kao i svakim drugim životnim iskustvom, oštećenjem poverenja dolazi do neizbežne promene ličnosti svih poverilaca, i stoga, u „drugom pokušaju“, rehabilitovano poverenje uzima jedno sasvim novo obličje i nikada ne može biti identično onom koje je nekada postojalo.