Svi marš na Štrand…

Pitam se da li Novosađani, kada se ujutru probude, pomisle na to kako su privilegovani što žive tu gde žive.  Dunav, mostovi, tvrđava, sahat-kula, Štrand, Dunavska, Trg, Meštrovićeva skulptura Svetozara Miletića, Zmaj Jova, fenomenalna arhitektura Studia „M“, Dunavski kej, i nezaobilazni Đorđe Balašević i Jovana Cvijića 33 (ako se dobro sećam)…

Možda ipak sve to primećujem samo ja što prvi put kročih tim, za njih poznatim, stazama.  Ja što se usudih da uđem u njihov svet i dotaknem njihove živote.  Iza sebe ovde ostaviću malo - jer u ovo savršeno veče ne umem ništa drugo do da otimam od ovog grada.  Par pogleda, miris uzavrelog života, ljeskanje reke…

Sloboda je samoća je tuga je radost je praznina je ispunjenost.  Univerzum, kao po običaju i samo njemu svojstveno, blagom strujom napajajući moje neuronske centre zadovoljstva, ponovo uživa spoznajući sam sebe, dok Just Cavalli Her brzinom svetlosti nepovratno bledi u zaborav.