And all I ask is a tall ship and a star to steer her by

(Naslov: stih Johna Masefielda iz pesme “Sea Fever”)

Viče lepota dana utkanog u belinu jedara.
Viče ukotvljeni vetar koji
gura me u ćorsokake odricanja.
Viče zvezda vodilja kujući sjajnu stazu
neprikosnovenu.

Stranputicama vođen,
ja, slepi vernik, osećam kako
Zemlje Čuda cure mi kroz
raspletene prste.
Ni omirisati,
ni okusiti,
ni videti ih neću.
I ćutaću.

Trulež obala mojih uspeha
prlja mi snove
nasukane tamo gde
nečije tuđe zvezde
moja maštanja odvedoše
zajedno sa onima koje
mi ne behu
suđene.

Društveni odnosi

Podsticaj nastanka društvenih odnosa je fiziološko zadovoljstvo.  Očekivana emotivna nagrada, i samo ona.   Materijalne i bilo koje druge nagrade se na kraju iskondenzuju u kapljice zadovoljstva, dopamin koji prostruji čovekovim nervnim sistemom.  Gonjena očekivanjem hormonske lavine, stvara se (prvo jednostrana) namera da se „s onu stranu“ društvenog jaza uspostavi identično očekivanje.  Jednom ostvarena, ova namera postaje generator zajedničkih ciljeva – počevši od razmene reči, susreta, dodira, pa do ljubavi, braka ili biznisa, a zarad pribavljanja sve intenzivnije doze zadovoljstva.

Društveni odnosi poput bliskosti, topline, saradnje, konflikta, su sami po sebi jedino među-ciljevi na putu ka dopaminskom raju.  Cilj kao i svaki drugi, ništa više, niti drugačije.  Postići bliskost, dobiti ili dati toplinu, ostvariti saradnju, izbeći ili stvoriti konflikt. 

 

Društveni odnos je ekvivalentan sumi zajedničkih ciljeva.  Onog trenutka kad i poslednji zajednički cilj nestane, društveni odnos je mrtav.