Zvuk Prošlosti

Prošlost napisa interesantan post kao repliku mom audio-blogu.  Ovo dole je moja replika.Ovaj post pišem a ne izgovaram iz poštovanja prema Prošlosti, koju inspirisah da nedavno prokomentariše novinu ovog vremena – moj audio blog.  Protivno svojim nastojanjima da audio blog popularizujem međ’ širokim narodnim masama u što kraćem roku, za sada ću se zadržati na kuckanju, a sa plemenitom namerom da Prošlosti obezbedim prihvatljivi medijum javne komunikacije.  Želim, takođe, da Prošlost što pre zvučnu karticu popravi, i time omogući nastavak mog krstaškog pohoda - da izmenim lice blog sveta jednom zauvek.  Na bolje.  Verujem.

Počeću od kraja, draga moja Prošlosti, i primetiti da, čitajući između redova, u Vama postoji potreba za primećenošću.  Za aplauzom širokih narodnih masa.…Šššššššššššš.  Čujete li, gromoglasan je?  Al reče svom prijatelju jedan mudrac, kad mu svetina aplaudiraše posle govora – „da ne rekoh šta nesmotreno?“.  Dakle, prijaju li Vam više ovacije posle vešto izmanipulisanih rečenica, ili tiho klimanje glavom nekolicine vernih koji zaista shvatiše smisao teksta koji pretočena je suština Vašeg srca i uma? Lično, a to se ni u kom slučaju ne odnosi i na Vaš stav prema blogovanju (koji inače sasvim poštujem), nemam potrebu za popularnošću.  Za mene je i jedna osoba u auditorijumu - publika vredna moje pažnje i umetnosti.  Ja sam ono što jesam.  A da li ste Vi, draga Prošlosti, „Svoja“, kao što sebe ponosno nazivate?  Da li ste zaista nezavisni i slobodni, ako svoja remek dela pisane reči oblikujete prema svetini, da bi ste joj se dodvorili?  Da bi se što veći broj „njih“ vratio iznova i iznova, da bi se zadovoljavao time da imaginacijom svojih očekivanja ispunjava vešto izmanipulisane rupe međ malo sira?  Da bi ste se pojavili na naslovnoj stranici Blogoya?

 

Sve je to u redu, draga moja.  Mi se, jednostavno, razlikujemo.  Volite li da imate dve ili više kapa, gos’n Rajko?  Mislim da - DA, u Vašem slučaju.  Bar jednu za net, a samo jednu za RL.  Ali molim Vas, zašto ne bi ste prihvatili i Vi moj stav, a to je – jedan Ozon, jedna kapa.  Pa makar niko ne čitao, makar niko ne slušao.  U svakom slučaju, drago mi je što sam Vas inspirisao da napišete post.  To je lep osećaj – mislili ste na mene, primetili ste me.  Eksperimentalne opcije podržavam.  Samouverenosti mi ne fali.  Jezičara jesam, kada imam inspirativnog protivnika… ups, sagovornika.  U stvari, ne treba ništa ispraviti ovde, svaki sagovornik i jeste u neku ruku – protivnik.  Mora postojati sukob mišljenja da bi postojala komunikacija.  Slagati se sa nekim uvek i u svakoj prilici za nekoga je dokaz srodne duše.  Za mene je to očiti primer da je bar jedna od dve strane komunikacije – slabić.  Beskičmenjak bez sopstvenog mišljenja, stava i suda.

 

Spominjete uživanje, poštovana Prošlosti.  Uživanje jeste u spoznaji savršenstva svih pet elemenata što dotiču moja čula podjednako, bez povlašćenih.  U pružanju čarobnog štapića pod čijim prahom cvetovi će procvetati i plavetnilo neba se zabeleti pamučnim oblacima.  Ne u samozadovoljnom okretanju svom unutrašnjem svetu, kao što Vi pogrešno pokušavate da „podmetnete“ svojim čitaocima.  Naprotiv, upravo me unesrećuje pomisao da ste uskraćeni osećaja koje bi Vam vibracije mog glasa prenele blagom strujom kroz nervne sinapse još neotkrivenih dopaminskih centara.  I korim sebe zbog nesmotrene ambicioznosti kojoj dozvolih da zavede me i natera da ovaj audio-post objavim.

 

Seks je remek delo što stvaraju ga zajednički dve slobodne mašte.  Ozon nije U seksu, niti je seks U ozonu.  Seks obavija i prožima prepletena tela ozona i njegove ljubavnice, i u isto vreme je i gospodar i sluga.  Jednom grub, divalj, direktan, intenzivan kao podmorska eksplozija Prstena Vatre.  Drugi put, opet, poput talasa koji zapljuskuju peščanu obalu, tiho joj menjajući oblik ispisujući na njoj školjke, morsku travu, miris soli i morske pene.  Bez ispisanih pravila, jer pravila ne postoje za istinske ljubavnike kojima hrabrost beše data da plove samouvereni nikada ne videvši sigurnost obale.

 

Šta je to Žena koja se želi?  Savršenstvo?  Simbol posesivnosti?  Želja je očaj za nedostižnim.  Imati se može samo oteto i zaključano.  Dakle, mogu da zamislim Ženu, ali tu Ženu, jedinu i pravu, nikada neću želeti.  Žena će me osloboditi svih želja, biće svoja, svačija, a ipak samo moja, i učiniće da budem svoj, svačiji, a ipak samo njen.  Nju neću zamišljati, o njoj neću maštati i neću je oblikovati prema sebi, neću joj udahnuti iluziju umesto života.  Ona postoji, Žena, stvarna, opipljiva, oblikovana, spremna za mene.  I ne pokušavajte, draga moja Prošlosti, da raščlanite i u epruvetama izanalizirate ovu hemiju.  Jer nju je stvorio onaj čiji sud videćemo kad za to dođe trenutak, i nije nam dato da razumemo te formule koje mute nam svest.  O, da, osetiti je možemo, itekako, i želim Vam svim srcem da u pohodu za ovim Kamenom Mudrosti jednom i uspete.  Želim i Vama, a i sebi.