Probudi se!

U petak ujutru se ugasio Majklov život.

Probudi se !

Čovek koga nikada nisam ni upoznao ni sreo.  Nemac.  Prijatelj mojih poznanika.  Do pre mesec dana običan, kao i svi mi.  Zdrav kao dren, mlad.  Biciklom svuda – na posao, s posla.  Galopirajućem raku je trebalo samo mesec dana. 

Probudi se !!

Znao sam za njegov jad već neko vreme.  Kada su mu rekli da je bolestan, sakrio se od svih, verovatno i od samog sebe, ne znajući šta da radi.  Nije otvarao vrata, nije se javljao na telefon. 

Probudi se !!!

Kako se čovek može vezati za drugo ljudsko biće koje nikada nije upoznao, verovatno nikada neću shvatiti.  Mislio sam o njemu, naročito zadnjih dana, kako su se izveštaji o njegovom stanju pogoršavali.  Molio sam se da patnje ne potraju, i da kraj, ako je već suđen, dođe što brže.  Želeo sam da u četvrtak odem u bolnicu da ga posetim.  Da mu kažem da bude hrabar, i da ćemo se jednog dana videti, tamo gore.  Njegova smrt me je preduhitrila.  Sada mi je žao što to nisam učinio.

PROBUDI SE !!!!

Da, moje JA, probudi se!  Život je nepredvidiv, i sutra možda ne postoji.  Živi i diši punim plućima, kao da je danas zadnje.  Osvesti se!  Pogledaj čudesni svet oko sebe i upijaj ga neprekidno svim čulima.  Budi srećan, tužan, voli, mrzi, bilo šta, samo ne dozvoli da dani prolaze prazni i besvesni. 

Sutra mi niko ne garantuje, i zato neka SADA, a ne posle, u sebi nosi moj samosvesni samoosećajući život.

Budite laki…kao ozon.

Neću gladan da idem u samouslugu

Da mi glad ne bi pomutila razum.

Jer, zaboga, gladan sam, moram odmah nešto da pojedem.  Kupiću samo đubre koje mi ne treba.  Lošu klopu koja se sprema na brzinu i koja će me utažiti samo nakratko.  Posle koje neću biti sit. 

Zato ću prvo ručati kod kuće.  Tek onda ću otići u samouslugu i izabrati najfinije sastojke, ovaj put ne sluđen stomakom koji zavija.  Biraću dugo, dok ne pronađem samo ono što mi treba.  I zgotoviću gozbu koja će moju glad potpuno zadovoljiti.

Budite laki…kao ozon.

Slutim … dolazi novo svitanje (meme by electrasdreams)

Kako nastaju oluje?  … od lepeta krila leptira u nekoj dalekoj zemlji. 

Život je beskrajno besciljno putovanje, divno i nepredvidivo. 

Ne idem nikuda.  Ne pokušavam ništa.  Jer, pogodivši cilj promašiću sve ostalo.

Uživam u putovanju kao takvom.  Budim se svakim novim svitanjem radostan jer sam dočekao novi dan.  Iskačem iz kreveta unapred ushićen neznanim stvarima koje će mi se desiti.  Neprekidno tragam za leptirima oluja moga srca.

Molim da me dotakne prah leptirovih krila i da me šibaju oluje.  Jednom ću biti list na vetru a već sutra stena u moru, ali ću uvek ostati veran sebi.

Put od hiljadu milja počinje jednim korakom.  Moje beskrajno putovanje počinje svakoga dana. 

Budite laki…kao ozon.

Literatura vs kinematografija

by bubica & ozon

Volim da čitam. Knjiga je najenergičniji oblik aktivne komunikacije. Čitalac i pisac su jedno, dopunjuju jedno drugom misli. Kada mi se u glavi rađaju pitanja o fabuli ili likovima, kada uzbuđeno listam dalje… Slova, reči, rečenice lete ispred očiju i moje telesnosti nestaje. Onda kao da kažem piscu: „A, to si htela reći…“

Literarne teme crpe se iz nepresušnog izvora života, iz sopstvenih ili tuđih iskustava. Najlepše čitalačko iskustvo je osećaj udubljenosti i prisutnosti u imaginarnom svetu knjige. Tada sam ne samo deo njega, već i njegov aktivni stvaralac.

Setite se svog detinjstva. Setite se uzbuđenja i ushićenosti igara. Dovoljno vam je bilo jedno drvo, ledina i lepo vreme, i novi svetovi, junaci i dogodovštine bili bi stvoreni vašom maštom. Vanzemaljci, brodovi, gusari, čarobnjaci i vile, sve je bilo tu. I sve je bilo savršeno, jer je bilo baš po vašoj volji. I nije vam trebala moderna animacija i grafika da bi ste u glavi imali potpunu i jasnu sliku sveta koji ste sami stvorili.

Ja volim filmove sa scenarijem koji nisu zasnovani na knjizi. Uostalom, zašto da ne, u životu treba sve probati i videti. Ali knjige su nešto drugačije, uzbudljivije. Knjiga je ključ koji otvara vrata moje mašte. Knjigu izgrađujem svojim intelektom i ona u isto vreme izgrađuje moj intelekt. Gledam je iz jedne perspektive, a ona me uči novoj perspektivi sveta. Mogu je prihvatiti ili odbaciti u potpunosti, ili odbaciti samo fragmente, a sa većinom se složiti. Bitno je iskustvo. Bitan je put, a ne cilj.

Način na koji funkcioniše odnos između filmskog platna i gledaoca se bitno razlikuje. Gledalac je pasivan, i, dok lagodno sedi u komfornoj fotelji bioskopske dvorane, biva prisiljen da nesvesno, nemo i bez otpora prihvati servirane slike koje je stvorila nečija tuđa svest. Knjige su slobodne i ograničene jedino hrabrošću čitaočeve mašte.

Žao mi je što izgleda da ljudi danas malo čitaju. Kada sa prijateljima podelim svoje misli o tome kako je neka knjiga dobra, kakav utisak je ostavila na mene, i kakvu moć ima, obično dobijem odgovor da će oni ipak sačekati film. Moderna instant zadovoljstva, prilagođena lenjosti današnjice, polako su osvojila svet.

Knjižare i biblioteke su prelepe, uzbudljive. Dok se tiho provlačim među rafovima i vitrinama, posmatram raznobojne korice i naslove i zamišljam šta kriju. Koliko priča, života, muka, patnji, bola, radosti, ljubav i mržnje..?! Koliko pitanja i odgovora.

Ne može se pogrešiti izborom knjige. Nema loše knjige. Čak iako mi se lično ne dopadne, osetiću na koji je način razmišljao neko drugi, proširiću vidike. Vreme neću izgubiti. To je samo jedna kockica mozaika koja razmišlja drugačije.

Uživam u jedinstvenom svetu nastalom sjedinjenjem knjige i moje slobodne slobodoumne svesti.

You can only be young once, but immature forever.
Budite laki…kao ozon.

Post Scriptum: Svaka sličnost sa pasusom na istu temu iz knjige Zahir (Paola Koelja) je slučajna. Bubica i Ozon su originalni autori teksta zasnovanog na njihovom ličnom iskustvu i stavovima, i ni u kakvoj su vezi sa mislima g. Koelja.

Firmopisac duše

Jednom neki mudrac reče da, kad god provodimo vreme sa dvoje ljudi, uvek možemo nešto novo da saznamo.  Meni je dovoljno da budem samo sa jednom osobom koju duboko poštujem.

Video sam se u četvrtak po podne sa dobrom drugaricom Christine.  Znamo se već neko vreme.  Naši razgovori su retki, ali uvek inteligentni i puni produhovljenosti.  Ona je „storyteller“.  Pomaže ljudima iz poslovnog sveta da na svoj biznis pogledaju iz jedne druge perspektive, kao na priču.  Bajku.  Sa protagonistom, putovanjem (avanturom), čarobnjakom (mentorom), eliksirom, prijateljima i neprijateljima, sa odlučujućom borbom protiv zla, pobedom, ispunjenjem svrhe putovanja, i povratkom kući.

Razgovarali smo o njenoj ličnoj strategiji pristupa svom biznisu.  Izložila mi je da ga ona vidi kao mesto gde će njeni klijenti naći pouzdanu mirnu luku, hram duhovnosti i inspiracije.  Pošto nije bila sigurna kako da sebe predstavi svetu, predložio sam da iznad vrata svoje duše naprosto postavi firmu – natpis.  I da na njoj napiše sve ono što ona jeste.  Samo tako će biti sigurna da će kroz vrata ući oni kojima će biti potrebna njena reč i savet.  Kao što svaki cvet privlači svog omiljenog kukca da ga opraši.

Stoga sam i ja odlučio da budem firmopisac svoje duše.  Skinuću stari natpis.  Na njemu piše ono što sam verovao da će drugi rado pročitati i biti privučeni.  Bio sam obučen u ruho svog okruženja.  Ali zašto da provodim vreme sa nekim koga je prevarila laž vođena mojom željom da ne živim sam?  Napisaću iznad ulaznih vrata tačno ono što jesam.  Možda niko neće ući sledeće godine, možda ni deset, možda nikada.  Ući će samo moji pravi prijatelji, i ja ih ushićeno čekam raširenih ruku.

Budite laki…kao ozon. 

Kada ste tripovali zadnji put?

… ja – danas.  Bilo je to čudnovato iskustvo.

Bio sam na putu za Akarou, gde je trebalo da obiđem jedno od mojih gradilišta.  Vreme je bilo za bacanje – tmurno, maglovito, sa sitnom kišom.  Iako je vožnja krivudavim putem zahtevala punu koncentraciju, sa uživanjem sam slušao „Marijo deli bela kumrijo“ sa CD-ja Teodulije.  Bubnjevi su tresli prozore, moje srce i moju utrobu.

Bio je to jedan čudesan trenutak euforije, kada sam osetio kao da sam se u tom trenutku spustio na Zemlju po prvi put.  Postao sam lucidno svestan puta ispred sebe, muzike, drveća, oblaka, sebe, treperave površine Tihog Okeana, svog života, svih ljudi koje volim.  Bio sam ponovo dete koje ushićeno otkriva svet oko sebe. 

Osećao sam se slobodno. 

Životnom vatrom ne vladam, niti ona upravlja mnome.  Ona i ja smo ravnopravni ljubavnici u večitoj igri života.

Hortus sensus – vrt osećanja

Čemu život?

Život je protok beskrajne energije Univerzuma. Mi smo sazdani od čiste energije.  Naša duša je vrt osećanja, kroz koje Univerzum postaje svestan samog sebe.

Zato, neka i naš vrt duše bude prepun – mirisa, ljubavi, bola, dodira, topline, mekoće.  Izdignimo se, postanimo ih svesni i uživajmo u lepoti ovih cvetova dok pupe, otvaraju se i venu. 

Neka je vaša bašta osećanja uvek cvetna.  Bez emocija život gubi svaki smisao.

Budite laki…kao ozon.

Moral i etika bloga – Čin prvi, drugi put – Šta je blog?

Podstaknut konstruktivnim komentarima, evo pokorno polažem popravni ispit na temu „stil pisanja bez cinizma“. 

Blog381 sistem (skraćeno - blog) vidm kao jednu vrstu države, sa sličnim procesima i uređenjem.

Blog ima svoju vlasnicu, koja se može u neku ruku uporediti sa kraljicom-premijerkom-predsednicom, zavisno od toga koje državno-političko uređenje uzimamo za osnovu komparacije.  Kraljica bi možda u ovom slučaju bila najzgodnija za upoređivanje, jer ima moć da blog stvori, kontroliše njegov život i razvoj, i vlada svim što u njemu obitava.  Kao takva, kraljica se konsultuje sa svojim bliskim saradnicima, ali ipak su njene odluke lične, konačne i izvršne.

U blogu žive blogeri, odnosno stanovnici-državljani. 

Blog ima svoj ustav i zakone i snage reda i mira (moderatore) koji osiguravaju da se ustav poštuje.  Državljanima se preporučuje da se pridržavaju ustava i zakona.  U slučaju ekstremnih prestupa, državljanstvo se gubi i bivši državljanin-prestupnik uglavnom nema pravo da se više vrati.  On-ona je izopšten-a.

Blog ima svoju infrastrukturu.  To je kombinacija hardvera, softwera, interneta i blogerskih kompjutera.  Unutar bloga se uspostavljaju dodatne veze između blogova – kuća.

Blog je zaštićen granicom i imigracionim servisom.  Dobiti državljanstvo je prilično jednostavno i bez pravnih zavrzlama, čak se i gotova kuća (blog) dobija na korišćenje.  Pošto je uglavnom potpuno prazna kada je dobijete (osim osnovne infrastrukture), kuću možete po volji prerađivati, nadograđivati, farbati, tapetirati, osvetljavati, ispunjavati nameštajem, slikama, puštati muziku, zvati prijatelje u goste (ili da vam pomognu oko krečenja), itd. 

Blog mogu, bez posedovanja državljanstva, turistički posetiti gosti.  Oni imaju pravo da prođu kroz blog, posete kuće stanovnika i ostave komentare, ali ne mogu da uživaju ista prava kao i državljani-blogeri. 

Državljanstvo i obitavanje u blog sistemu su besplanti, na čemu se lično zahvaljujem kraljici.

Zarad bezbednosti svojih stanovnika, kraljica ima potpuni uvid u sve što se na blogu dešava, i ima moć da na to aktivno utiče.

Blog ima sistem isticanja (odlikovanja) stanovnika.  Ličnim izborom kraljice i-ili određenog broja blogera (ili gostiju) izabranih od strane kraljice, blogovi se svrstavaju u „naj“, „cool“ ili „interesantan“, ili se ne svrstavaju uopšte.  Nemoguće je svojevoljno menjati klasu u kojoj se nalazite, bez pokazivanja visokih kvaliteta potrebnih da se određeni status postigne.

Blog nije baziran na zapadnom sistemu demokratije. Blogeri imaju pravo na slobodu misli, udruživanja i izražavanja, ali samo u okvirima ustava i prava drugih blogera.  Nemoguće je, a uostalom i neprimereno, imati demokratske izbore kao u zapadnoj demokratiji, i promeniti kraljicu, infrastrukturu ili ustav i zakone.

Državljanstvo u blogu je dobrovoljno.  Oni koji se sa ovakvom postavkom bloga ne slažu, nisu obavezni da postanu državljani, i dobro su došli kao gosti-turisti.

Nadam se iskreno da je ovo bolje.

Budite laki…kao ozon.

Kako umutiti život (2)

Eto mene opet na istu temu životno-kuvarskih asocijacija (Stevo Karapandža, gde si sad da me vidiš!). 

Ako uvek koristimo žumanca, suncokretovo ulje, strpljenje i nežnost, uvek ćemo na kraju dobiti majonez.  Neki put mi se, vala, prijede i nešto drugo, pa ako uz to dodam moj nedostatak nežnosti i strpljenja za majonez, možda bih mogao da promenim sastojke i sebe upotrebim za pravljenje nečeg kreativnijeg … na primer šampita ili šne-nokli?  Tu treba da se muti žustro!

Budite laki … kao ozon.

Moral i etika bloga – Čin prvi – Šta je blog?

Svim čitaocima u kojima ovaj, gotovo čisto faktički post (esej) izazove verovanje da ja smatram da stvari treba da budu drugačije, poručujem – molim Vas čitajte ga kako je napisan, i komentarišite faktički, i ako je moguće izbegnite vređanja i insinuacije na ličnoj osnovi.  Jedini lični (odnosno ne-naučni) stav koje sam izneo nalazi se na kraju teksta, i sa dobrodošlicom ću dočekati svako (uključujući i faktičko i emotivno i bilo kakvo) vaše mišljenje o njemu. 

Blog381 sistem (skraćeno - blog) je vrsta države.

Blog ima svog vlasnika, u ovom slučaju vlasnicu, odnosno kraljicu-premijerku-predsednicu, zavisno od toga koje državno-političko uređenje uzimamo za osnovu komparacije.  Kraljica bi bila najzgodnija za upoređivanje, jer ima apsolutnu vlast nad blogom i svim što u njemu obitava.  Kraljica-vlasnica ima moć da po volji sistem održi u životu, nadgradi ga, ili ga potpuno zatvori, bez obaveze da bilo kome daje bilo kakvo objašnjenje.

Blog ima svoje blogere, odnosno stanovnike-državljane. 

Blog ima svoj ustav i zakone i policiju da sprovode ustav.  Državljani se moraju pridržavati ustava i zakona da bi to i ostali.  U suprotnom gube državljanstvo, imovina im se konfiskuje (odnosno demolira od strane policije – tj tehničkog osoblja) i bivši državljanin-prestupnik uglavnom nema pravo da se više vrati.  On-ona je izopšten-a.

Blog ima svoju infrastrukturu.  To je kombinacija hardvera, softwera, interneta i blogerskih kompjutera.  Unutar bloga se uspostavljaju dodatne veze između blogova – kuća.

Blog ima svoje granice i imigraciju.  Dobiti državljanstvo je prilično jednostavno i bez pravnih zavrzlama, čak se i gotova kuća (blog) dobija na korišćenje.  Pošto je uglavnom potpuno prazna kada je dobijete (osim osnovne infrastrukture), kuću možete po volji prerađivati, nadograđivati, farbati, tapetirati, osvetljavati, ispunjavati nameštajem, slikama, puštati muziku, zvati prijatelje u goste, itd.  Gosti-blogeri su samo turisti, oni mogu da prođu kroz blog, ostave komentare, ali ne mogu da uživaju ista prava kao i državljani-blogeri.  Državljanstvo i obitavanje u blog sistemu je besplanto (zahvaljujemo se kraljici na tome).

Blog je Orvelov san.  Kraljica ima potpuni i neograničeni uvid u sve što se na blogu dešava, i ima moć da na to aktivno utiče.

Blog ima klasni sistem.  Subjektivnim mišljenjem kraljice i-ili određenog broja blogera (ili gostiju) izabranih od strane kraljice, blogovi se svrstavaju u „naj“, „cool“ ili „interesantan“, ili se ne svrstavaju uopšte.  Nemoguće je svojevoljno menjati klasu u kojoj se nalazite.

Blog ne poseduje demokratiju širu od prava blogera na slobodu misli, udruživanja i izražavanja, ali samo u okvirima ustava i prava drugih blogera.  Nemoguće je, na primer, imati demokratske izbore i promeniti kraljicu, infrastrukturu ili ustav i zakone.

Državljanstvo u blogu je dobrovoljno.  Kome se gorepomenuto ne dopada, nije obavezan da postane državljanin.

Budite laki…kao ozon.