Kovač pôgleda
Leto
ti meni marš
a ja bih ti dala srce da pojedeš
lubenice
daj
dodji
dodji ti
i donesi
ako smeš
ovde su zemljotresi
gurnuću te u prvu pukotinu
čim ukradem to srce,
a tamo ima vatre
i nije se šaliti sa tim…
Perspektiva
Steva (obraćajući se mojoj majci): Tetka, daj da ti napravim kapiju, evo ovde, na ulazu u dvorište.
Ja (začuđeno se umešah u konverzaciju): Što, šta će nam kapija?
Steva: Kako šta će vam – eto recimo komšije od preko puta…
Ja: Misliš na Danila?
Steva: Da, on stalno ulazi u vaše dvorište da okrene auto. Pa onda kad mu dođu deca, svi se tu parkiraju…
(Dva-tri dana kasnije…)
Ja: Dobar dan čika Danilo, kako ste? Nisam Vas video od prošle godine.
Danilo: Zdravo Zorane, dobro sam, hvala na pitanju. Bio je juče tvoj rođak Steva da uzme mašinu za šišanje trave iz vaše šupe. Bila mu je preteška, te ja priskočih i pomogoh mu da utovari…
Možda je lud ali nije…
… glup. I ako išta možemo da od njega naučimo, jeste da se vredi boriti i tragati za životnim blagom čak i kada je očigledno da smo sve bitke do tada izgubili.
Danas je prvi dan ostatka naših života – krenimo!
PS: Ja nikada ne bih krenuo nazad sopstvenim tragom, već napred, otvorenih očiju i srca – kamenova mudrosti ima bezbroj.
„Neki ludak krenu na put da traži kamen mudrosti. Kosa mu je bila razbarušena, pobledela od sunca i pokrivena prašinom. Bio je mršav kao senka, stisnutih usana kao zatvorene vratnice njegovoga srca, upaljenih očiju kao svetlost svica koji traži svoga druga.
Pred njim je rikao beskrajni okean.
Brbrljivi talasi ćaskahu neprestano o skrivenim blagima, rugajući se bezumlju koje ne razume šta oni misle.
Može biti da mu više nije preostala nikakva nada, pa ipak nije hteo odmora, jer mu je traženje postao život.
I kao što okean uvek k nebu podiže svoje ruke za nedokučivim, I kao što zvezde kruže u krug a traže ipak metu koja je nedostižna, Isto je tako išao i ovaj ludak, sa prašnjivom i izbledelom kosom, usamljenom obalom, da traži kamen mudrosti.
Jednoga dana dođe k njemu seljače i zapita ga: „Kaži mi: otkuda ti zlatni lanac oko pasa?“
Ludak se zapanji: lanac, koji nekad bejaše gvozden, beše zaista zlato; dakle, ne bejaše san, ali on nije znao kada se preinačio.
On se besno udari po čelu: gde, ah, gde mu je to ispalo za rukom, a da on to ne zna?!
Bejaše navikao da skuplja šljunak, da njim dodiruje svoj lanac i da kamenove baca ne motreći da li se što preinačilo; tako ludak nađe i izgubi kamen mudrosti.
Sunce tonjaše duboko na zapadu, i nebo bejaše od zlata.
Ludak pođe natrag svojim sopstvenim tragom, da traži ponovo izgubljeno blago sa izgubljenom snagom, pogrbljenim telom i prašnjavim srcem, kao drvo iščupano iz korena.“
Rabindranat Tagore
Strah, hrabrost, junaštvo
Strah je stanje visoke svesnosti o mogućim gubicima usled izvršenja određene odluke.
Hrabrost je sposobnost donošenja odluka i njihovog sprovđenja u delo. Hrabrost nije stanje manjka ili potpunog nedostatka straha. Hrabrost i strah često idu ruku pod ruku.
Kukavičluk je nesposobnost donošenja odluka i-ili njihovog sprovođenja u delo, i samim tim je komplementaran hrabrosti.
Junaštvo je izvršavanje poduhvata koji nema potencijal da izvršiocu, junaku, donese ličnu direktnu korist, a u sebi sadrži rizik gubitka. Za junački poduhvat je potrebna hrabrost. Junak ne očekuje zahvalnost ili nagradu, mada ih, ukoliko preživi sam čin junaštva, često dobija.
Junaštvo sadrži hrabrost, ali hrabrost ne mora da sadrži junaštvo. Hrabrost i junaštvo nisu isto.
Kosa tanka, uspravna debela
Ako je tačna tvrdnja da je „samo tanka linija između ljubavi i mržnje“, to onda uopšte i nije ljubav!
Хоћеш слободу, човече?
Отараси се прво свега што те спутава. Посла, куће, момка-девојке, мужа-жене, деце, родитеља, браће и сестара, родбине, пријатеља, кумова, комшија, непријатеља, домовине, удобности, топлине, сигурности, школе, државе, путева, аутомобила, новца, кредита, авиона, возова, бицикала, музике, буке, тишине, хране, ваздуха, зидова, прозора, облака, сунца, књига, плоча, интернета, илузија, снова, свега.
Храброст и лудост задржи - и отвори очи.
И даље хоћеш слободу, човече?
Ko vam je kriv…
Već godinama ćutite, a niste zadovoljni brakom, prijateljstvom, poslodavcem? Ne poštuje me, ne sluša me, lenj(a) je, ne pere noge, previše pije, ne vadi cigaretu iz usta, nikad nema vremena za mene, ne obraća pažnju na to što pričam, deca ga ne zanimaju, samo misli kako će da ode u kafanu, ne vidi moj rad i trud, ne daje mi povišicu, sve vreme sedi po komšiluku i tračari, ne skida se sa chata, ima ljubavnika, samo gleda sebe, jede kao pomahnitao, nikako da prostre veš već jednom, itd, itd, itd…
Pristali ste da trpite, te s’ toga nemate nikakvo pravo žalbe. Nepošteno je i neproduktivno potezati ovakve „argumente“ u raspravama i svadjama. Očigledno je da vam je, na ovakav ili onakav način prijalo da tolike godine podnosite ono što vam nije odgovaralo.
Zato, čim vam bilo šta u nekom društvenom odnosu zasmeta, ustanite i lepo to recite jasno i glasno, bez oklevanja i ustručavanja. Pokažite drugoj strani šta vas muči, ali i da vam je stalo do odnosa. Nadjite kompromis, ako možete, u svetlu činjenica i uvek uzimajući u obzir postojeće zajedničke poduhvate za koje sve uključene strane moraju osećati podjedanku odgovornost. Ako kompromis ne postoji – onda svako na svoju stranu, uz odgovorno, zrelo razrešenje zajedničkih poduhvata.
Ako ste kukavica i odlučite da nemo pređete preko svega (uzaludno se nadajući boljitku), ko vam je kriv – činite onda to stoički, jer to je bio vaš izbor, a ne izbor onog drugog.
Sloboda i zrelost
crtice…
sloboda odlucivanja je komplementarna slobodi. sloboda odlucivanja podrazumeva odgovornost za posledice donetih odluka. zrelost je ekvivalentna ovoj odgovornosti. sto vise slobode odlucivanja, tim vise odgovornosti i manje slobode. od svih sloboda, zrela osoba poseduje samo slobodu odlucivanja.
apsolutna sloboda jednaka je apsolutnoj NEodgovornosti. mora postojati balans, jer niko ne zivi sam na planeti. svaki covek, ukoliko nije pustinjak (mada je i tada nagonski odgovoran prema samom sebi) manje ili vise stupa u odredjene drustvene odnose, osnova kojih su zajednicki poduhvati, prema izvrsenju kojih se mora imati odgovornost. samoubice, u trenutku cina oduzimanja sopstvenog zivota, poseduju najvecu mogucu slobodu – oni tada nisu odgovorni ni prema svetu, a ni prema sebi, i samim tim su apsolutno slobodni. diskutabilno je da li se trenutak “obicne”, prirodne smrti, moze svrstati u kategoriju oslobodjenja…novorodjencad takodje poseduju apsolutnu slobodu.
Poverenje…
…je jedna od karakteristika društvenog odnosa između dve ili više osoba, koju karakteriše odredjena mera nepreciziranosti kroz niz, uglavnom neiskazanih, pretpostavki stečenih kroz pređešnje iskustvo. Poverenje je po tom pitanju komplement instrumentu ugovora – dok ugovor precizira i najmanje pojedinosti, u odnosu poverenja se one podrazumevaju. Ljudi od poverenja zovu se poverenici. Poverenje podrazumeva rizik, ali sobom donosi savršeniji i efikasniji oblik društvenih odnosa. Ovaj rizik se obično isplati, što je dokazano redovnom upotrebom poverenja u društvenim odnosima.
U odnosu poverenja postoje povremeni nesporazumi oko svega, osim oko namere koja uvek i nedvosmisleno mora biti dobronamerna prema drugim poverenicima ili mora kod bar jednog poverenika postojati iluzija dobre namere drugog-drugih poverenika.
Poverenje se stiče vremenom, može imati različite nivoe, i pokrivati razne oblasti. Redovnim uspešnim izvršenjem zajedničkih projekata (kao glavne karakteristike svih društvenih odnosa), povećava se stepen poverenja. Ukoliko su poverenici otvoreni i izvuku nauk, neuspešni projekti nemaju tendenciju da utiču na stepen poverenja. Međutim, vidnim slabljenjem ili gubitkom dobre namere jedne ili više strana, ili čak samom sumnjom u dobronamernost drugog-drugih poverenika, opada nivo poverenja ili se smanjuje njegova dalekosežnost.
Poverenje se teško gradi, lako oštećuje, i još teže vraća na svoj pređešnji nivo. Kao i svakim drugim životnim iskustvom, oštećenjem poverenja dolazi do neizbežne promene ličnosti svih poverilaca, i stoga, u „drugom pokušaju“, rehabilitovano poverenje uzima jedno sasvim novo obličje i nikada ne može biti identično onom koje je nekada postojalo.
